Forum za prijatelje






PRIDRUZITE NAM SE DA UCINIMO ZAJEDNO FORUM ZA PRIJATELJE MNOGO BOLJIM!
VELIKI POZDRAV OD ADMINA FORUMA...

Prijateljstvo se ne bira, ono biva! Ko zna zbog čega, kao ljubav...


    Poremećaji ponašanja - Hipohondrija

    Share

    Anketa

    Da li ste hipohondar?

    [ 0 ]
    0% [0%] 
    [ 0 ]
    0% [0%] 

    Ukupno Glasova: 0

    boom_ba
    Admin

    Broj poruka : 47
    Datum upisa : 09.07.2009
    Godina : 24
    Lokacija : Bosna

    Poremećaji ponašanja - Hipohondrija

    Počalji  boom_ba taj Sub Jul 25, 2009 6:44 pm



    Šta je to hipohondrija?


    Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, a uz koju je išao strah od bolesti i smrti, su pokazivali da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se. Konstantno je prisutan strah i zabrinutost za vlastito zdravlje i život.
    Kažu, u šali, da je hipohondrija bolest koja se dijagnostikuje, a koje nema. Fenomen hipohondrije je opisao još Hipokrat. I danas ima mnogo ljudi koji boluju od hipohondrije, odnosno od bolesti koje nema.
    Zašto je hipohondrija sindrom?
    Retko se sreće čista hipohondrija. Reč je o sindromu zato što hipohondrija u sebi sadrži skup simptoma i zato što se hipohondrijski sindrom provlači kroz najrazličitije nozološke entitete u psihijatriji.
    Česti su hipohondrijski projekti u neurozama, i to najviše u histeričnoj neurozi, tzv. konverzivnoj neurozi koja konvertira- prebacuje psihičke simtpome u telesne tako da ponekad dolazi do prepokrivanja simptoma hipohondrije i simptoma konverzivne neuroze. Oni se javljaju i kod depresije.


    Hipohondrija


    Šta je Hipohondrija?


    Stalna zaokupljenost da je prisutan jedan ili vise ozbiljnih i progresivnih telesnih poremecaja, odnosno bolestan strah ili uvjerenje da se boluje od ozbiljne bolesti premda ona nije prisutna bitna je karakteristika hipohondrijskog poremecaja.
    Bolesnici se stalno žale na telesne bolesti; normalne i obične osećaje često tumače kao nenormalne i psihički opterećujuće, a pažnja je usmerena na jedan ili dva organa, najčešće srce i pritisak kao i sistem za varenje. Bolesnik veruje da je bolest ili poremećaj zaista prisutan. Negativni nalazi pri telesnom pregledu ili laboratorijskom testiranju samo na kratko razuveravaju bolesnika, a nakon toga se simptomi vraćaju.
    Često je paralelno prisutna i depresija i anksioznost. Psiholoski simptomi anksioznosti su preterana plasljivost i strepnja, osećaj unutrašnje napetosti ili nemira, oslabljena koncentracija, razdražljivost, pojačana osetljivost na buku, smetnje spavanja (teško usnivanje, često budjenje tokom noći, ružni snovi), oslabljena memorija, često zbog oslabljene pažnje i koncentracije. Telesni simptomi anksioznosti su lupanje ili preskakanje srca, osećaj nedostatka vazduha ili otežanog disanja, osecaj stegnutosti u grudima, suvoća usta, poteškoće pri gutanju, nelagodnost u stomaku, nadutost. Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva i anksiolitika, kao i psihoterapiju.


    HIPOHODRIJA


    Večna hipohondrija čoveka
    Malo je koja bolest pretrpela toliko korenitu promenu u razumevanju njene suštine u roku od samo sto poslednjih godina kao hipohondrija. Od antičkog doba pa sve do XIX veka hipohondrija je smatrana telesnom bolešću, lokalizovana u slabinama, još tačnije u donjem delu rebarne rskavice (otud i poreklo grčke reči). Tek od kada je Berd opisao neurasteniju 1880. godine, hipohondrija je shvaćena najpre kao posebna forma neurastenije, pri čemu su hipohondrične smetnje još bile lokalizovane u organima za varenje, a od vremena kada su preovladala dinamična shvatanja u psihijatriji, konačno je shvaćena kao bolest izrazito psihičke prirode. Ali, iako o hipohondriji znamo danas neuporedivo više i bolje, ne bismo mogli tvrditi da je ona potpuno objašnjena i u nekoj strožoj klasifikaciji psihijatrijskih oboljenja čvrsto postavljena.
    Kako se hipohondrija uopšte u savremenoj psihijatriji definiše? Prema Brojtigamu (W. Brautigam), savremenom nemačkom psihijatru, "hipohondrija je strašljivo posmatranje samog sebe u smeru umišljene bolesti", a prema jednoj drugoj definiciji - hipohondrija je "patnja usled uobraženog ili u odnosu na značaj postojeće bolesti bezmerno uvećanog doživljavanja bolesti". Svi istraživači hipohondrije slažu se u tome da je nema bez sklonosti refleksivnom samoopažanju. Nažalost, ova sklonost prema refleksivnoj introspekciji ne samo što ne donosi nikakvu korist ovakvom subjektu u smislu boljeg upoznavanja svoje ličnosti već hipohondar izvrši takvu preraspodelu svoga odnosa prema telu da mu ono postaje stalni objekt posmatranja i to još objekt koji je afektivno posednut. Na ovaj način, da se izrazimo jezikom psihoanalitičara, umesto da se energija investira u objekat, ona se upućuje u sopstveni organ.
    Ako je hipohondrija verovatno stara bolest, možda isto toliko stara koliko i čovek, možemo mirno da kažemo da nijedno ljudsko doba, a možda nijedan čovek, bar jednom u svom životu nije bio pošteđen hipohondrije. Svako dete, najpre, i to vrlo rano, često i dugo motri svoje telo, brižljivo i sa nekad začuđujućom koncentracijom uočava i prati pokrete ruku i nogu, ovladavajući tako postepeno telesnim pokretima, uspešno se integriše u prirodnu i skladnu celinu funkcionisanja svih organa tela, prepuštajući ih sa poverenjem unutrašnjoj zakonitosti ovog funkcionisanja. U slučajevima hipohondrije kod odraslih počinje ponovo interesovanje za telo, njegovo vidljivo kretanje i nevidljivo funkcionisanje, kao što je to jednom čovek činio u ranom detinjstvu, regredirajući, kako se to stručnim jezikom kaže, na stepen uživljavanja i doživljavanja malog deteta. Ali nije ni dete lišeno mogućnosti da postane ili čak i ostane hipohondar. Neka manja vrednost pojedinog organa koja kod deteta rano izazove osećanje inferiornosti, pojačan strah ili osećanje nesigurnosti zbog neslaganja roditelja ili nedostatka jednog od njih, veća potreba za zaštitom sa nesvesnim ciljem da se iskoristi zabrinutost roditelja - mogu da budu pogodno tlo na kome klija već tada kržljava hipohondrična biljka. Naročito je bolest roditelja, stvarna ili uobražena (dakle, hipohondrična), ozbiljan razlog da se kod deteta razvije tvrdokorna hipohondrija, koja se, i pored svih mera predostrožnosti i svesne brige roditelja, jedva može da izbegne.
    Pubertet je doba izuzetno povoljno za razvoj hipohondrije, češće prolazne, ređe sa težnjom da se nepromenjena prenese u zrelo doba. Mlad čovek, naročito u gradskim uslovima života, a i kada je bio predmet preterane brige i nege roditelja (ređe i u slučajevima kada ove nege nije bilo dovoljno ili uopšte), ne snalazi se dobro u ulozi odraslog. On je zbunjen i ne miri se sa zahtevima tela i njegovih probuđenih nagona, pokazuje strah pred životom, zbog čega na razne načine pokušava da pobegne, i to u asketizam, neumereno predavanje čulnom uživanju, ili se sklanja u hipohondriju sa pojačanom željom za zaštitom koju je uživao u detinjstvu. Prepuštajući se preteranoj brizi za svoje zdravlje, odnoseći se prema telu na način legendarnog Narcisa, opterećen onanističkim kompleksom, hipohondrični adolescent, u regresivnoj identifikaciji sa svojim telom, ponavlja u ovoj igri nekadašnji odnos majka-dete, pri čemu ulogu majke preuzima on sam, dok je ulogu deteta dodelio sada svome telu. Ne treba, najzad, zaboraviti da usled svesne ili nesvesne agresije protiv autoriteta, koja je česta i opravdana u pubertetu, usled osećanja krivice zbog ove agresije kojoj ne prepoznaju uzrok mlad čovek uzima na sebe hipohondričnu patnju.
    Ukoliko hipohondrija nije ostala stalna nesrećna zaloga mladosti i ukoliko nije deo neke druge tvrdokorne neuroze, narcističke neuroze, ili depresije, u srednjem dobu života može za kraće ili duže vreme da se pojavi kod svakog. U fazama psihičkih kriza koje je zaista teško sasvim izbeći, povremeno kao reakcija bekstva, nesigurnosti i straha, povremeno kao vrsta regresije u toku neke telesne bolesti, hipohondrija predstavlja čak neku vrstu predaha i prirodnog odmaranja psihičkih funkcija na račun opterećivanja brigom za telesne funkcije. Nastupanje hipohondrije u takvim slučajevima uvek je znak da je psiha preuzela na sebe, ili da joj je naše Ja navalilo previše brige i tereta (osobito kod preterano savesnih ličnosti sklonih osećanju krivice i samokažnjavanju), nepotrebne i nerealne ambicije, želju da izgleda, a ne da bude. Može biti pogubno za dalji razvoj ličnosti ako na vreme ne uočimo šta nam naša nesvesna psiha poručuje i u čemu hoće da nas opomene kada nam šalje hipohondriju.
    Starije godine i prava starost kao da predstavljaju idealan teren za nastupanje hipohondrije. U ovom dobu hipohondrija može da bude ne samo izraz usamljenosti ili napuštenosti (realne ili zamišljene), svesnog ili nesvesnog apela okolini, već i znak ozbiljnijih psihičkih i organskih bolesti, kao što su melanholija ili arterioskleroza. Ali kao što pubertet ne predstavlja kob hipohondrije kome svaki mladi čovek mora da podlegne, tako ni starost nije hipohondrični Damoklov mač koji se spušta na glavu svakog starog čoveka. Jer, zaista, upravo u starosti osećanje uspešnog i zadovoljno proživljenog života (u ovom dobu prevare više nema, čovek zna i oseća kako je proživeo svoj život) koji je bio vođen čvrstom osovinom koja je još u mladosti mogla biti za sebe pronađena i izgrađena, sigurna je zaštita od hipohondrije.
    U zaključku - zajedno sa još nekim istraživanjima ovog složenog problema, smatramo da je hipohondrija kriza poverenja. Hipohondar nije u stanju da se poveri svome telu, jer je preovladao strah od neizvesnosti života. Mere sigurnosti kod hipohondrije postaju sve neumitnije (kao u Kafkinoj priči Jazbina). Precenjivanjem značaja telesnog i izbegavanjem rizika hipohondar skraćuje mogućnost komunikacije sa svetom i tako postaje i ostaje usamljen. Možda se tek u ovoj poodmakloj fazi razvoja hipohondrija može da svede na strah od smrti, jer je sve dotle bila strah od života.

      Sada je Sub Dec 03, 2016 11:51 pm