Prijem
Histerija
Histerija spada u neuroze, a odlikuje se izrazitim simptomima,
koji se u nekim slucajevima slicni organskim oboljenjima.
Velika histerija sa konvulzivnim napadima pocinje sa bolovima u nekom delu tela,
lupanjem srca, teskocama vida i promenom raspolozenja.
Kriza se nastavlja gubitkom svesti i padom po pravilu bez ozleda,grcenjem i trzajima tela sa histericnim lukom.
Sledi kulminacija sa krkljanjem,kricima nejasno ili jasno izgovorenim recima.
Napad traje 15-tak minuta i zavrsava se osecajem umora.
Dok su ostale neuroze pretežno uslovljenje sredinom u kojoj osoba živi, dotle je histerija bitno zavisna od sklopa bolesnikove ličnosti. Sama reč "histerija" potiče od grčke reči "histera" što znači materica. Ovaj naziv bolesti nastao je otuda što su još u antičkoj Grčkoj smetnje histerične prirode zapažene prvo kod mladih udovica, tako su poremećaji dovodeni u vezu sa nezadovoljenim seksualnim nagonom. Zbog toga se dugo vremena smatralo da od histerije boluju samo žene, međutim, ova smetnja može nastati kod oba pola.
Kod histerije možemo razlikovati histerični karakter, histerične napade i oduzetost. Histerični karakter je podloga na kojoj u odrđenim uslovima mogu nastati histerične krize. U osnovi histeričnog karaktera leži psihička nezrelost, naročito u oblasti osećanja i nagona. Ovakve osobe imaju stalnu težnju za isticanjem, skretanjem pažnje na sebe: svi doživljaji imaju dramatičan karakter, njima se uvek nešto neobično dešava, ne mogu da se odluče na brak jer odjednom imaju bezbroj ponuda. Ovo nije ništa drugo do dečji način reagovanja, veća želja da budu u centru pažnje, da im se svi dive.
Histeričan napad uslovljen je nezadovoljstvom zbog neispunjene želje ili je to odbrana od očekivane, eventualne kazne. Ponekad nije ni lako pronaći pravi razlog napadu, međutim, brižljivijom analizom ipak se, skoro uvek, nađe uzrok. Napad se uvek dešava u prisustvu drugih lica (za razliku od epileptičnog), i to obavezno i lica od koga se očekuje pohvala ili kazna. Bolesnik pada, ali se obično, nikad ne ozledi, počinje da mlatara nogama i rukama, da se uvija celim telom, da škripi zubima. Pri tom drži čvrsto zatvorene očne kapke i aktivno ih pritiska ukoliko neko pokuša da ih otvori. Napad traje dugo čitav sat, ponekad duže, sve dok okolina ne uvidi opravdanost težnji i zahteva bolesnika.
Histerične oduzetosti nastaju naglo, ali, za razliku od organskih oduzetosti, ne postoji oštećenje nerava, mišića ili zglobova. Oduzeti organ ili čulo ukazuje na razloge nastajanja: ukoliko je to ruka, onda se nešto nije htelo ili nije smelo učiniti; noge (hod) se oduzimaju da bi se odgodio odlazak na mesto gde se mogu očekivati neprijatnosti; govor se oduzima kada se nešto ne sme reći itd. Histerične oduzetosti se nazivaju još i bekstvom u bolest, jer ovde bolest štiti jedinku od napora, neprijatnosti, odluka kojima nije dorasla.
Histerija je ozbiljna smetnja i njeno lečenje nije nimalo jednostavno. Histerični napad ili oduzetost mogu se popraviti i izlečiti (često vrlo brzo i uspešno). Međutim, histeričan karakter, koji je podloga ovakvim reakcijama, ostaje i posle napada. Kao kod neuroza uopšte, tako je i u ovim slučajevima potrebna strpljiva pomoć. Ukoliko je mogućno, potrebno je izvršiti preorijentaciju celokupne ličnosti i karaktera. Grub postupak ili tvrdnje da je neka osoba histerična samo pogoršavaju bolesnikovo stanje. Zbog toga je histeričnim osobama potrebna stručna pomoć.
